Mežnjarica teta Nada

Besedu divani prostriveni oltar

I poštirkane uokolo bele cakne,

O vridnim rukami selske žene

Ke su godinama švičku crkvu redile.

Nediljon jutro iza desete ure

S naramkon cveća i peglaninom,

korača lagano prema crkvi,

mežnjarica teta Nada,

S velikin srcon i svakakvon fininon.

Svakome ki naide 

Besedu mirnu rado uputi,

Nit glasna nit tiha,

Uvik sređena, začešljani lasi 

svaka joj na mesto uvik stigla.

Popali sviće i okiti oltare

Svakojakin cvećen iz svoga vrta,

Pa načas kad zažmirin čini mi se,

da oltar u njezinome cvetnjku blista.

Prolazile su tako njezine godine,

Donašale i lipe i teške dane,

Nosila je boli u sebi i u tišini ga rešavala.

A narodu švićkon, crkvi i familiji svojoj

najbolji del od sebe dala.

Zaspale su zoron te blage oč

iDok su svirale anđelske zadnje trube,

Zasijal je u srcu smiraj na čas

I zauvik su se prekrižile te vridne ruke.

Al nemore nikad utihnut beseda

Ča je tumači potiglani miljetić 

I anđeli maći kod oltara,

Kako je crkvu s ponoson i dušon

Redila naša mežnjarica teta Nada.

I kad se svetome Ivanu 

K maši, uz brinu, nediljon penješ,

Baci oko prema švičkon vrvu,

I vidit ćeš jopet nakićene oltare i anđele kako viridu

Prema mestu di se sad preselila,

Pa i tamo koperte i cakne,

mežnjarica teta Nada jopet tigla.

Nada Rogić

26.7.2023.godine.