Nediljon

Nediljon

Evo me jopet, korakon sporin,

Umorna tela, tapkan polako,

Bura zrakon dan rastire

I dušu mi nanovo otvara lako.

Stigla san tiho u rodni kraj

U moju dragu pod vrvon Skelu,

Tamo sunce vajk jače svitli

I smata korenje u dubinu celu.

Kamena kuća legla uz cestu

Zatvorila table kaj kapke i spi,

Zelen joj je tepih od trave meke

Pokriven belin biljcon da mekše leži.

O Bože, kako si bil dobre ruke

Pa si lipotu poslagal niz cestu u rede,

Kuće i beli krovi sad sakrivadu muke

Maglidu se cakla na muče, bez besede.

Zvoni podne, nediljon je maša,

ura će na Skelu od zlatnoga časa,

Vrime je od neba, rekla bi pokojna teta,

Pa svaka duša moli spasa od miloga Diteta.

Preko jaruge negdi, biće od Miljca,

Usamljeni pivac sam za se pismu piva.

Oj, digni se Skelo, otvori kapke, saperi mrene!

Zadnja je ura da se vrnemo kamenoj kući, 

pa da nan se ti prelipa iza sna preneš.

 
Nada Rogić:  

20.1.2024.g.

Autorica slike: Anka Rogić 

Slika je u vlasništvu unuke:  Bernarda Rogić