Švička laterna

Zamučalo selo od pregorke tuge

Pod belin se mrazon pravi da spi,

Zagrnulo se u crnu žalovnu farbu

I samo još ponegdi svetlo gori.

Jutros ni ćeko u dvorišću ne laje

Nit pivac piva da kazuje novi dan,

Svak utiho bez svetla ovcama daje

A materino srce iska, morda je bil samo san.

Svetlo i tama brojidu mučne dane,

Čemer se tiska i srdašca ledi,

I vranac jutros zanimil uz jasle

Koplje nogon na mestu, ukopal se i stoji.

Misec je noćas ćućil u magli

Brojil je numere di ka laterna gori

I zvezdice i oblaci se tužno poslagali

A moja se Švica noćas pravila da spi.

Laterna sad sija na nebu, gori,

Bog ju je zel sebi za nebesku zvezdu,

Putuje sad uzbrdo kaj vojnik u koloni

A gorila je čisto i hrabro za života doli.

Pred smrti zadrće svako srce

I beseda u grlu stisne kad vapi spas,

il pravda ili milost svaki se pita

Dok zvono pozivlje na zadnji čas.

Nada Rogić13.3.2023.